Ilustracija: Copilot Meko nežno perje koje se belasa na Suncu, nežan gugut koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim i beskrajno nebesko plavetnilo slobodne duše nastanjene u malenom telu letača. Neumoran i divan, nenametljivi poštovalac svih meridijana. Uvek tu i prisutan. Stanovnik najpoznatijih svetskih trgova. Onaj koji je Noju doneo grančicu i objavio postojanje kopna i života. Nije slučajno nosio nadimak Golub! U selu Padej, u Vojvodini, koje leži između reka Tise i Zlatice —

Ilustracija: Copilot Bilo je to onih davnih, od vremena izbelelih godina, tu nekuda, u naim krajevima, na raskrsnici balkanskih vetrometina. Nastala je ova legenda o belim mladencima. Bila je zima u nepreglednim ravnicama. Bila je bela zima u belim ravnicama, smenjivale se bele noći i bela mesečina, beli dani i bela nebesa. I sneg beli napadao, čisto, nevino i prosto. Napadao mnogo - sve u belo obojeno, prekriveno i zatrpano... Spremalo se dugo, radosno, ustreptalo - sve za m

Ilustracija: Copilot Pukla ova vojvođanska ravnica, rastajganila se po dužini i širini. Kupa se tamo di joj je volja: u Dunavu, Savi, Tisi, Tamišu, možda na Neri ili na Begeju. Može joj se! A baš kad želi da uživa onda se brćakne u Palićko, jal’ Ludoško jezero, ili kakav bazen, ili banju. Ima toga iha-haj… Skoro svako selo ima svoju Jegričku ili najobičniju baru sa lepom, mlakom i bistrom vodom. Neka sela imaju i po tri – četiri bare, pa kad tu, u vreme toplih letnjih večeri,

Ilustracija: Copilot U srcu ravnice, tamo gde se jutra rađaju tiho kao da se boje da probude polja, živela je baka Mara, poslednja tkalja u selu. Njena kuća, okrečena u belo, sa plavim prozorima, stajala je na kraju sokaka, okrenuta prema beskrajnom horizontu Bačke. U toj kući je vreme teklo sporije, mekše — kao da i ono poštuje starinske zanate. Svako jutro, pre nego što bi sunce potpuno obasjalo ravnicu, baka Mara bi otvorila kapiju i pustila vetar da prvi uđe. Vojvođanski