Vesna Đukanović: O čoveku zvanom Golub

Ilustracija: Copilot

Meko nežno perje koje se belasa na Suncu, nežan gugut koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim i beskrajno nebesko plavetnilo slobodne duše nastanjene u malenom telu letača. Neumoran i divan, nenametljivi poštovalac svih meridijana. Uvek tu i prisutan. Stanovnik najpoznatijih svetskih trgova. Onaj koji je Noju doneo grančicu i objavio postojanje kopna i života.

Nije slučajno nosio nadimak Golub!

U selu Padej, u Vojvodini, koje leži između reka Tise i Zlatice — tamo gde Tisa deli Banat od Bačke — svako je znao za njega i njegovog vernog letačkog družbenika.

Na njegov dlan, ogrubeo od teškog seoskog rada, uvek je mogao da sleti golub. Njegov drug. U njegovim plavim očima, kao u beskonačnom prostoru stvorenom za let i uživanje, uvek se mogao nazreti trag sivog pera. U kući koju je nasledio od roditelja nije bilo drugih stanovnika osim njega i njegovih tavanskih sustanara. Izjutra bi osluškivao njihov gugut. Radovao im se kao što se otac raduje svojoj deci. Najlepša zrna je čuvao za njih. Ogrubelim rukama je, uz pevane note pesme koju je davno naučio od svoje majke — „Poranila devojčica golube da hrani…” — dozivao svoje prijatelje koji ga nikada nisu izdali. Oni bi sletali, razgovarali s njim, izmenjivali bi gugut i reči, hranili su svoje duše i tela.

Nije slučajno nosio nadimak Golub!

Nežan, krhkog zdravlja, nikada nije uspeo da sebi stvori porodicu. Pokušavao je. Bilo je čak par probnih brakova. Oba su se završila tako što nijedna nije bila ona bela golubica nežne i savršene duše kakva je bila njegova.

Živeo je okružen stvarima koje je poznavao od prvoga dana svog života. Sa svim stvarima je osećao bliskost. One su činile vezu između njega i onih kojih više nema.

Viđali su ga na groblju. Kraj spomenika majke i oca je stajao sklupčan, glave zavučene u ramena, a iz skupljenih kapaka cedila se zadržavana suza. Golub, pravi pravcati.

Nije slučajno nosio nadimak Golub!

Nekako je ostvario invalidsku penziju. Nije bila velika, pre bi se reklo da je služila za preživljavanje. Hleba, kukuruza i duvana. Morao je da zapali. Pre to nego da jede hleba. Baš kao što golub staje na nišan lovcu, tako su njegova astmatična pluća udisala dim cigarete.

— E moj Golube, dokle ćeš tako?

Nije slučajno nosio nadimak Golub!

Voleo je tablu sa šezdeset četiri polja. Pošto bi nahranio svoje pernate prijatelje izlazio bi na sokak. Naslonio bi se na zid svoje kuće, zapalio cigaretu, gledao prolaznike, sa ponekim bi prozborio koju reč i nestrpljivo čekao vreme da komšija preko puta da znak. Samo bi preleteo put.

Nije slučajno nosio nadimak Golub!