Sandra Stojanović: Priča iz ravnice - tkanica od vetra i vremena

Ilustracija: Copilot

U srcu ravnice, tamo gde se jutra rađaju tiho kao da se boje da probude polja, živela je baka Mara, poslednja tkalja u selu. Njena kuća, okrečena u belo, sa plavim prozorima, stajala je na kraju sokaka, okrenuta prema beskrajnom horizontu Bačke. U toj kući je vreme teklo sporije, mekše — kao da i ono poštuje starinske zanate.

Svako jutro, pre nego što bi sunce potpuno obasjalo ravnicu, baka Mara bi otvorila kapiju i pustila vetar da prvi uđe. Vojvođanski vetrovi su, govorila je, najbolji čuvari priče. Oni nose glasove naroda koji su ovuda prolazili: srpsku pesmu, mađarski ritam, bunjevačku reč, rusinske molitve, nemački red, slovačku tišinu. U njenom dvorištu ti su se glasovi mešali kao šare na tkanici.

Tako je nastajala svaka njena marama, svaka ponjava, svaka šara — kao mapa Vojvodine u kojoj žive različiti ljudi, ali im se putevi prepliću, uvek u dobru.

Jednog dana u posetu joj je došla devojčica Lena, radoznala i nemirna. Sedela je pored radnog stola, gledajući kako baka povlači konac za koncem, dok se pred njima rađa nova tkanica, živih boja.

-„Bako, odakle ti sve ove boje?“- pitala je Lena.

Baka se nasmešila i pokazala na prozor.

-„Iz ravnice, dete. Plava je od neba, zelena od pšenice, crvena od krvavog zalaska sunca, a žuta - od zlatnog kukuruza koji se talasa kao more. A ovo ostalo... to su ljudi. Svaki čovek jedna nit.“

-„A šta ako nestanu? Ako odu? Ako zaborave?“

Baka je zastala. U njenim očima se ogledaše godine i tišina.

-„Ne mogu da nestanu, sve dok ih pamtimo. Dok pričamo priče o njima. Dok čuvamo običaje, pesme, zanate. Sve dok ispred kuće miriše lipa, dok tamburica zadrhti na nekoj svadbi, dok se na stolu nađu rezanci s makom i supa nedeljom - dotle će i naši koreni živeti.“

Lena ju je gledala kao da gleda čarobnicu.

-„Hoćeš li me naučiti da tkam?“

-„Hoću, dete. Jer svako mora isplesti svoju tkanicu - da zna odakle dolazi.“

I tako je nastao najlepši komad koji je baka Mara ikada napravila - tkanica koju su utkale dve ruke: jedne umorne, iskusne, pune sećanja… i jedne mlade, spremne da čuvaju ono što je do njih stiglo.

Kad je baka umrla, Lena je nastavila da tka. I kad god bi povukla konac, čula bi šapat ravnice:

„Čuvajte korene, pričajte priče, živite tradiciju.“

Jer tradicija ne živi u predmetima, već u ljudima koji je prenose dalje - iz generacije u generaciju, kao zlatna nit bačkog zlatoveza.