Miroslav Boltres: Legenda o belim mladencima

Ilustracija: Copilot

Bilo je to onih davnih, od vremena izbelelih godina, tu nekuda, u naim krajevima, na raskrsnici balkanskih vetrometina. Nastala je ova legenda o belim mladencima.

Bila je zima u nepreglednim ravnicama. Bila je bela zima u belim ravnicama, smenjivale se bele noći i bela mesečina, beli dani i bela nebesa. I sneg beli napadao, čisto, nevino i prosto. Napadao mnogo - sve u belo obojeno, prekriveno i zatrpano...

Spremalo se dugo, radosno, ustreptalo - sve za mladence i sve belo: 

Bele cipelice, venčanica bela, bele rukavice i veo sav beo... rublje belo svo i cvet mladin za u kosu beo.

Bidermajer prelep beo.

Belo odelo, bele cipele, bela košulja i kravata bela, beli kaiš i šešir beo ceo... i cvet mladoženjin na reveru beo.

Belih ruža mnogo - buket ceo beo. Bela četiri konja i griva bela po njima, kajasi od kože bele i praporci beli. Bele kočije, prostirke bele i beli bič. Beli frak za kočijaša, čizme duboke bele, cilindar beo i rukavice bele.

Kuća sveže okrečena sva u belom, iz nje se beli dim vije u bele, nebeske visine.

Put - beskrajno beo... magle bele i tek obrisi belih planina u daljinama...

Posedaše mladenci sve u belom, u kočiji beloj, u jutarnje zimske bele sate nedelje bele i krenuše u bele magle prostrane ravnice, u belu crkvu na venčanje… Isprati ih muzika lokalnih muzikanata i oči komšiluka znatiželjne… Sviraše dugo i gledaše zadugo za njima, dok god su čuli zvuke praporaka od četiri bela konja što već nestajaše na horizontu ravnice u belim maglama…

Uzalud su posle čekali čitavog belog bogovetnog dana da se vrate beli mldenici, u belim kočijama, sa venčanja iz bele crkve… Nisu se vratili ni kad je u noći opet otpočeo da veje sneg beli… Ni te bele noći, ni mnogih drugih belih dana, meseci i godina – beli mladenci se nisu pojavili na belom kućnom pragu svoga belog doma… Ostala su pitanja bez odgovora, šaputanja i nagađanja: – Šta li se to zbilo i gde su nestali beli mladenci? 

Prošlo je već mnogo belih godina, promakla već i po koja bela decenija – nema glasa, nema traga… Samo poneki obeleli starac iz tog mesta u belim zimskim noćima mlađariji pripoveda:

- Po nekim zimskim noćima belim, kad od mraza drvo puca i pritisnu bele magle kao da se začuje zvuk praporaka od četiri bela konja što kroz nepoznate puteve vuku belu kočiju sa belim mladencima. Zastanu mnogi da oslušnu i uzalud upiru pogled, kao da bi nešto i videti mogli, dok se činilo kako došli – tako se, u daljinama bele magle, i gubili zvukovi praporaka… Odneseći opet bele mladence na put bez kraja, ko zna kuda i do kada, ako se i pojave još ikada, u ravničarske magle bele…

P.S.

Tako i nastade ova legenda o belim mladencima… Možda ste za njih već nekuda čuli ili možda i sami videli? Ako što i doznate – molim da javite vaša saznanja piscu ovih redova belim pismom, sa belom markicom… Tako bismo zajedno nastavili ovu priču, ovu legendu o belim mladencima…