Anđa Šušić: Ravnica

Ilustracija: Copilot

Pukla ova vojvođanska ravnica, rastajganila se po dužini i širini. Kupa se tamo di joj je volja: u Dunavu, Savi, Tisi, Tamišu, možda na Neri ili na Begeju. Može joj se!

A baš kad želi da uživa onda se brćakne u Palićko, jal’ Ludoško jezero, ili kakav bazen, ili banju. Ima toga iha-haj…

Skoro svako selo ima svoju Jegričku ili najobičniju baru sa lepom, mlakom i bistrom vodom. Neka sela imaju i po tri – četiri bare, pa kad tu, u vreme toplih letnjih večeri, osobito pred kišu odjekne žablji hor, e ne možeš zaspati pa baš da si bančio i tri noći zaredom.

Ko je baš izbirljiv ima Kanal Dunav – Tisa – Dunav. Tu se kupa i peca, a na bentu se krčka paprikaš i peče riba. Bora – Borislav Šušić, je bio pravi majstor, on je ronio pravo na riblja gnezda i rukama vadio ribu. Prisećajući se tih dana on kaže:

Sve je počelo kada je prokopan kanal Dunav – Tisa – Dunav. Bio je jedan „stručnjak“ iz Silbaša koji je to radio ali tako vešto da mi ništa nismo mogli da primetimo. Oblačio je neke široke gaće, a mi smo ih zvali pelengaće, ronio, hvatao ribu i trpao je u te gaće. Jednom je ulovio veliku ribu koja mu je pocepala „uniformu“ i mi smo otkrili njegovu tajnu. Morao je da nas nauči kako se riba hvata rukama. Zbog njegovog „zanata“ on je dobio nadimak Štuka.

Ja sam kasnije čitav postupak usavršio. Tačno sam znao gde se nalaze gnezda. Riba voli da se gnezdi na ravnoj i tvrdoj podlozi, ispod nekog oborenog debla ili u blizini nekog izvora. Kad ronim ja na stomaku osetim hladnoću i znam da je izvor u blizini i da tu negde mora biti gnezdo. Nisu sva gnezda bila podjednako bogata. U nekima se moglo naći i preko 100 kilograma. Lovio sam šarana, smuđa i ređe soma. Ja samo vadim i bacam na obalu, a Đorđe Pejak – Braša, bivši gimnastičar, hvata ih onako u letu.

Moj potez je bio od Obrovca prema Čelarevu. Interesantna je riba; gnezdo ima svoja pravila. Na dnu leži krupna riba, preko nje srednja, pa sitnija a sasvim na vrhu je najsitnija riba. To je zakon prirode, ustvari zaštita mlade ribe, da je velika riba ne bi pojela.

Riba je interesantna, ima i ona svoj put, baš kao i čovek. Taj put treba znati pratiti.

Pa još pečenih kukuruza. Sve miriši pa ti sama voda ide na usta. Nisi gladan, a mami te. Gutaš miris…

Vojvođani ne idu tamo gde ima gužve. Zato biraju manja mesta. Recimo ta Begečka jama im je posebno omiljena, pa Provala kod Vajska, Bačkopalanačka Tikvara, i još mnogo lepota i divota. Eh, ta Belocrkvan­ska jezera… tu me strefila prva ljubav, tu naučih da se ljubim. Posle prvog stida, kad ne znađoh šta me snađe, bilo mi baš slatko. E, i Zobnatica. Tu smo se Zolika i ja baš onako kibicovali. On mene učio čardaš a ja njega užičko kolo. I nije nam baš ni išlo. Snađosmo se u ovim modernim igrama.

Dakle: Vojvođani ne voliju gužvu a ni ogovaranje. To ih mrzi. Nekako im je ispod časti. Vole da se opruže i lenstvuju. I oni i ta njihova Vojvodina.

Umireni vole da oslušnu kako klija u zemlji. Pa ono kad puca, migoľi se i izbija iz zemlje. Hrli suncu i rastresa zemlju sa svojih ramena. Sprema se za rast. Kako samo šuškaju kukuruzi dok rastu. Ta njihova pera; kao makazama oblikovana. Na visoko streme, a od gore kruna. Kažu da se to zove – cvetanje kukuruza. Tako kukuruz klasa; i on je žitarica, ima svoje cvetanje. Mati moja, kad samo zađeš u jedan hektar. Samo prođeš i izađeš. Na kosi, licu, najviše na nosu i po trepavicama; sve se žuti od polenskog praha. Da si pčela imao bi šta u košnicu odložiti.

Voli, baš zdravo volije Vojvodina, da oslušne kako žito zri, kako klas teža od roda. I kako sazreva sve više se ka zemlji navija. To se on poklanja i zahvaljuje joj što ga je tako lepo negovala. Da zemlje nije bilo ostao bi samo trava ili slama. Ovako je hrana; hleb naš nasušni.

Hej, hleb!

Prvi i poslednji zalogaj. Pričest…

Blagoslovi hleb, i on tebe blagosilja.

Sluša tako vojvođanska zemlja, zna, oseća šta se dešava, a pogledom prati razbeharane trešnje i već nudi deci slatke plodove. Zamišlja ih, onako vragolaste, na stablu: usta, ruke, majica; sve puno trešanja. I koštice se gutaju.

– E, te murve, ili dudińe, vazda zadaju brigu; zadevaju me. Tako su slatke i sočne. Deca ih volu, ama lako se okliznu i padnu.

Mali Paja, a baš je malen, tek škol­arac, istezao se da dohvati baš onaj blizanac (dva ploda srasla u jedan), tek malko rozla a slatka; ne pitaj… Ručica mu kratka, a želja velika. Toliko se protez’o da se omak’o i pao u obor. Baba ga dva dava kupala, sve onim mirisnim sapunom. Ona ga kupala a on se d’rao, k’o da ga kolju:

—Istanjićeš mi kožu!—vikao je.

Ona je to trljala baš onako svojski, sve ribaćom četkom, i usput gunđala:

—Ta, ne deri se, otac te tvoj bećarski, sav smrdiš, baš k’o prava svinja, a kad se to uvuče u jastuk i ostale perine, nema tog sunca koje će izvući, moraš baciti sve. Ćuti tu da te operem, sav sam sapun potrošila i još tukneš. Ja te branim a ti se buniš. Trebalo je da tvoju mater pustim da te dobro izlema, da paziš drugi put. ’Oćeš ti dudińe, i ne misliš.

’Oću i ja da ti budeš dobar, ali ne vredi; ti nikad nisi dobar. Čerez tebe samo imam jed. Sad ćeš da dobiješ jednu ćušku — reče baba i mlatnu Paju po guzi­ci. Manje od bola, a više od stida, Paja je neutešno plakao u pušnici. Tu se zavukao. Posle dva sata pronašao ga deda i odveo na sladoled.

Posle je sve zaboravljeno, kako to već biva u valjanim kućama.

Suncokret se zaigrao sa suncem. Ono se penje i silazi a suncokret se okreće. Pa tako se vrebaju po ceo dan, sve do samog sumraka ta igra ne prestaje. Jače je sunce, njegova igra traje, ponavlja se. Suncokret kad uzri i zamiriše na ulje pogne glavu kao da se predaje. Nudi semenke oko kojih obleću deca; odvale te velike krugove i nose kući. Krune i suše. Spremaju za zimsko krc­kanje.

Sluša tako zemlja i ljubav. I ljubavne zakletve: —Ovo znamo samo ti i ja. I crna zemlja. Zna zemlja svoju obavezu. Čula, zapamtila i ćuti. Iznenađena je, okreće se oko svoje ose i oko sunca, i pita se i čudu: —Zar sam baš tako crna? Onda se trg­ne pa nastavi da prisluškuje: —Kunem ti se crnom zemljom da ću te oženiti na jesen!—kaže on.

—A koju jesen?—pita ona.

—Ne znam, eto u onu koja dođe—nastavlja on.

—Aj, ti derane bestraga! Nemoj da me zamajavaš, nisam ti ja za te tvoje uncutarije—smeje se ona i polazi.

—Čekaj, što si nakraj srca?!—trči on a zemlja se nasmeja i pomisli: —Vidi malu vragolanku, kako samo ume da kaže!—reče i probudi sv­ice. Zasija sreća a ruke se spletoše. Oglasi se tamburica i bećarac:

Lep je Banat, lepa je i Bačka,

lep je Banat, lepa je i Bačka.

Još je lepša kosa devojačka,

još je lepša kosa devojačka.

Probudi se i ružičnjak. Noćna frajla zamiri­sa. Ah, te lepote! To ima samo u Vojvodini. Zvezde se rasule po racvetalom bagremu. Miris ih opio pa samo trepere i trepću. Drhture kao duša devojačka. Štafir se sprema. Jesen je blizu, sam’ što nije.

Oj jesenjske duge noći… bruji lagana pesma. Opija jače nego vino.