Ljiljana Fijat: Pismo Đuri (priča)

Ilustracija: AI

(„U svetu, brale, nema ljubavi“, reči ispisane na grobnom spomeniku Đuri Jakšiću)

Gospodine, ja Vas se sećam, uvek u vatrenom raspoloženju i užarenih obraza. Govorili ste glasno o Srbiji, revoluciji 1848–1849. godine, u kojoj ste učestvovali kao šesnaestogodišnjak. Srbiji u kojoj tek svaki deseti čovek zna da čita i piše. U kojoj se uvek ginulo i stradalo. Posle čega je bilo hrane samo za mrave i pse. Po kojoj ste tumarali kao u šumi, koja Vas sporo guši i u kojoj Vam oko drhti. To je zato što Vam je hladno, izvinjavali ste se. Jer ste stvaralac i stradalnik. Umetnik i rodoljub. Moje telo Vas je privuklo, kažete. Poklonićete mi leteće konje, istina, na slikama, ukoliko se budemo dodirivali ispod čaršava. Upravo ste ih nahranili s raži i napojili vinom, pre no što ste seli, ovde, ispod duda, u Crnji. Nad kojim se cedi kiša, padajući, topla, s gustog lišća, koje Vi prihvatate na grudi i govorite mi: „Kao ove pijane kapi i ja mislim na Vas“! I onda klonete i gledate me, kazujući: „Prosto sam već lud zbog Vas, Mila“.

Vi ste vojnik koji nije imao diplomu, ali je imao specijalizaciju. Volite mešoviti paprikaš s piletinom, bubrezima, testom, po vojvođanski. Ali niste našli za shodno da me pozdravite na ulici, da mi se javite, kada ste bili u društvu s Konstantinom Danilom, onomad, u Bečkereka. Znam, vrlo dobro, da kod njega produbljujete svoja znanja iz slikanja i nemačkog jezika. Ja nisam vino u bačvama, da, kad me popijete, zaboravite na mene. Nije mi duša ravna kao jezero, banatsko, da mogu prenebregnuti kako ste neobuzdani i plahoviti kada ste pored mene, a ne izražavate radost kada ste u društvu onih koji upravljaju Vašim rukama i nogama. Ni šešir skinuli niste, u znak pozdrava. Oprostite, dragi Gospodine. Vi, Vi, Vi, koji tražite sopstveni izraz i produbljujete svoja znanja! A gledate me ispod duda kao ruke koje se šire da prihvate umrlog, govoreći, s tužnom nežnošću: „Vina, Mila“. I prosipate ga po kariranom stolnjaku, hoteći da me zagrlite.

I čuh ja da ste morali da napustite umetničku akademiju italijanskog slikara Đakoma Marastonija u Pešti. Da radite razne poslove, zbog nemaštine. Da često menjate mesto boravka. Čak i da pišete pesme, koje objavljujete pod pseudonimom. Takvom, kao Vi, teško da je potrebna žena. Vi ste čovek pun ozbiljnih pretnji za palanačku devojku, sasvim običnu, koja ne bi mogla dati drugi pravac Vašim mislima. Ja bih bila umorna od samotnih čekanja na Vas, a Vi biste, čim uspete, opet otišli na neku Akademiju finih umetnosti, ili prešli, kao što mi pretite, u Srbiju, gde biste ostali sve do smrti.

Vi volite mene, znam ja. Često mi, kada Vam donesem vino, pomilujete ruku i kažete, onako, mlečno: „U svetu, brale, nema ljubavi“. A onog ko Vas voli treba čuvati kao vek finog sunčevog rađanja, kao maj u kom smo se šetali, i, plačući, pitali me da se udam za Vas. Čuli ste da sam obećana drugome. U ovom selu sve se zna. Pocepaćete sve što ste napisali o meni, kažete. Nestaćete, tokom vekova, i nikada više nećete pevati o ljubavi koja može da traje milion divnih godina. „Kad je njen dragan, koji je stolećima mrtav...“, govorite, al’ ne znate čiji su to stihovi. Boem ste Vi. Izazivate moje divljenje i aplauze veselih gostiju, al’ ja – idem, idem…! Ne mogu ostati u Vašoj vlasti i Vašoj surovosti i biti nesrećna, da biste Vi bili svestrani umetnik i rodoljub. Ne mogu čekati u poslednjim odsjajima dana, dok Vi ne dođete kući. Pa se dignete i opet odlepršate. Jer, kao što i sami kažete: „U svetu, brale, nema ljubavi“.