Tri veka od rođenja Zaharija Stefanovića Orfelina - autora prvog srpskog štampanog pesničkog dela

Zaharije (Zaharija) Orfelin predstavlja najznačajniju pojavu u srpskoj poeziji 18. veka. U mnogo čemu je bio pionir, istakavši se kao jedan od najeminentnijih intelektualaca svoga doba. Bio je: pesnik, istoričar, bakrorezac, graver, kaligraf i autor udžbenika, ali i prosvetitelj, pobornik nacionalnih ideja i buntovnik. Kada je nedavno Narodna biblioteka Srbije povodom obeležavanja Dana sećanja na stradanje biblioteke u bombardovanju 6. aprila 1941. godine izložila original Orfelinove knjige „Gorestni plač“, otkrivena je zanimljiva priča o putu jedne knjige za koju se verovalo da je nepovratno izgubljena.

Zaharije Orfelin je rođen 1726. godine u Vukovaru. Iz njegove biografije je poznato samo to da je rođen u srpskoj porodici i da mu se otac zvao Jovan. Njegovo prezime zapravo glasi Stefanović, no on je sebi nadenuo još jedno čije poreklo nije sasvim poznato. Neki tvrde da je spojio imena dva grčka pesnika – Orfeja i Lina, drugi da je to ime preuzeo od nekog francuskog medaljara, treći, skloni alhemiji, skreću pažnju da se tako zvao najvažniji kamen u kruni, a mnogi pak veruju da je Orfelin svoje prezime posudio iz francuskog jezika, u kom ta reč znači „siroče“. Zna se i da je Zaharije Orfelin kršten u Crkvi Svetog Nikolaja u Vukovaru, ali se ne zna tačno gde mu se nalazila kuća. Danas, nažalost, u ovom gradu ne postoji spomen-obeležje posvećeno ovom velikom čoveku. Iako je zabeleženo da je Orfelin bio samouk, njegovo znanje i erudicija učinili su ga jednim od najuticajnijih srpskih intelektualaca u Ugarskoj.

Kulturno-prosvetni rad Zaharija Orfelina

Kulturno-prosvetni rad Zaharija Orfelina pokazatelj je njegovog velikog zalaganja za duhovni i kulturni napredak srpskog naroda. Orfelin je kao jedan od najprosvećenijih Srba svoga doba bio prvi koji je pisao i objavljivao stihove. Koliko je ovaj Srbin bio napredan govori u prilog i činjenica da je pokrenuo „Slavenoserbski magazin“, koji je štampan u Veneciji 1768. godine. Ovaj časopis je zapravo bio prvi časopis na čitavom slovenskom jugu.

Orfelin je takođe autor i prvog srpskog bukvara iz 1767. godine iz kojeg su učile generacije dece, ali i autor prvih udžbenika latinskog jezika. Kroz svoje kulturne i književne poduhvate pokazao je koliki je raspon njegovog interesovanja i u kojim se sve oblastima kulture i nauke iskazao. Svoje zanimanje za astronomiju iskazao je kroz kalendar pod naslovom „Večiti kalendar“, koji je štampan u Beču 1783. godine. Ovaj kalendar zapravo predstavlja prvi srpski kalendar i u sebi sadrži obimno poglavlje o astronomiji. Orfelin je posebno bio posvećen reformi srpskog jezika te se zalagao za mešavinu crkvenoslovenskog i narodnog jezika, čime je zapravo osnovao slavenosrpski jezik.

Orfelin je svoju intelektualnu radoznalost pokazao i kroz interesovanje za lekovito bilje. Još u to vreme shvatio je značaj lekovitog bilja, a svoje istraživanje krunisao je (nedovršenom) knjigom „Veliki srpski travnik“ u kojoj je obradio veliki broj biljaka, navodeći njihov latinski naziv, ali i naziv na narodnom jeziku. Tako su zahvaljujući Orfelinu i Srbi, poput drugih naroda Evrope, imali priliku da saznaju koja su sve lekovita dejstva određenih biljaka, te im je tada farmakognozija u začetku bila približena na prijemčiv način.

Kao veliki poznavalac lekovitog bilja, ali i vina, Orfelin je u Beču 1783. godine objavio knjigu „Iskusni podrumar“. Knjiga je sadržala nekoliko stotina recepata za spravljanje travnih vina i mnogih drugih alkoholnih i bezalkoholnih napitaka i lekova. U knjizi se govori i o načinu i vremenu berbe i sušenja lekovitog bilja i o korisnosti i lekovitoj vrednosti složenih preparata izrađenih od više od 200 domaćih i egzotičnih lekovitih i mirisnih biljaka. Ovo je takođe prva knjiga ovakve vrste na srpskom jeziku.

Orfelin se takođe bavio kaligrafijom, graviranjem i bakrorezom. Za svoj udžbenik krasnopisa „Slovensku i vlašku kaligrafiju“, naručen od Ilirske dvorske kancelarije, koji je otisnut 1778. godine sa bakarnih ploča, dobio je nagradu od austrijske carice Marije Terezije. Orfelin je zbog svog umetničkog dara izabran za člana Umetničke akademije u Beču 70-ih godina 18. veka.

Književno delo Zaharija Orfelina

Najčuvenije književno delo Zaharija Orfelina u kome se ogleda sav njegov književni dar, pobunjenički, nacionalni i prosvetiteljski duh jeste pesma „Plač Serbiji“, koja je objavljena 1762. godine. Ova knjiga predstavlja prvu srpsku štampanu knjigu u kojoj je opisano teško stanje srpskog naroda nakon Velike seobe i u kojoj se izražava njegova jasna težnja za slobodom.

Ova pesma je napisana u dve verzije: narodnoj pod naslovom „Plač Serbiji“ i crkvenoslovenskoj pod naslovom „Gorestni plač“. Prva verzija bila je posvećena običnom narodu kako bi pesmu lakše mogao da razume i usvoji, a druga obrazovanijim slojevima stanovništva, onima koji su poznavali ruskoslovenski jezik. I u ovom maniru se može videti veličina Zaharija Orfelina, koji je oduvek na umu imao i obrazovane, ali i običan narod koji je takođe zaslužio priliku da književnost čita na jeziku koji najbolje razume.

Zanimljivo je da je Orfelin pri opisu potlačene zemlje koja je ponižena i bedna upotrebio alegorijsku sliku, pri čemu je Srbiju prikazao kao staru izmučenu ženu koja trpi svoje muke i kroz plač i jadikovanje se seća svoje prošlosti kada je imala bogatstvo, slavu i kada je bila poštovana. Pesma je ispevana kao monolog i predstavlja jednu od najpotresnijih pesama u istoriji srpske književnosti.

Ono što je u poslednje vreme posebno skrenulo pažnju na predani Orfelinov kulturni, prosvetni i književni rad, te nanovo podsetilo na značaj ove njegove pesme, jeste činjenica da je Narodna biblioteka Srbije došla u posed originala knjige „Gorestni plač“, nakon čega je knjiga izložena upravo na Dan sećanja na stradanje Narodne biblioteke Srbije u nacističkom bombardovanju 6. aprila 1941. godine. Dugo se verovalo da je ova Orfelinova knjiga izgorela u požaru i da je na taj način zauvek izgubljena, no ipak se 77 godina kasnije ispostavilo da je knjiga preživela. Knjiga je otkupljena od bečkog antikvara Norberta Donhofera i od sada se, na sreću srpske kulture i njenih poklonika, može videti kako ponosno krasi vitrinu u Narodnoj biblioteci Srbije.

Iako ga je ova pesma proslavila, ipak njegovo životno delo je dvotomna knjiga „Život Petra Velikog“, objavljena 1772. godine u Veneciji, takođe objavljena u dve varijante: anonimnoj i skromnijoj varijanti i luksuznoj, sa posvetom carici Katarini Velikoj. Orfelin je za svoju monografiju o Petru Velikom prikupio obimnu literaturu, koristeći brojne izvore, kako ruske, tako i zapadnoevropske, među kojima se ističu dela Lomonosova i Voltera. U svom delu on slavnog ruskog cara veliča kao prosvećenog vladara i reformatora. Knjiga ima izvesnu patriotsku misiju, posebno zato što ruskom dvoru skreće pažnju na srpski narod. Ovom knjigom Orfelin još jednom pokazuje svoje rodoljublje i istinsku posvećenost srpskom narodu.

Knjiga je, osim kvalitetnog sadržaja, bila i bogato likovno opremljena, za šta je zaslužan sam Orfelin, koji je bio poznat kao kaligraf, graver i umetnik bakroreza. Tako je Orfelin za svoju knjigu izradio bakrorezne karte, ilustrovao je portretima i medaljama učinivši je pravim štamparskim i grafičkim remek-delom. Ova knjiga je ujedno i jedna od najlepše opremljenih srpskih knjiga, ali je zanimljiva i sa književnog aspekta jer se može smatrati začetkom srpskog istorijskog romana. Knjiga je 1774. godine preštampana u Rusiji, a zanimljivo je da se njome koristio i Puškin.

Orfelinovo zvonce

Kao i mnogi drugi velikani srpske kulture, i Orfelin je umro sam, u bedi i bolesti. Teškom mukom se tokom svog života borio za svoje ideale, branio svoj napredni duh i čini se da su ga bolest i teško breme života brzo sustigli. Već u predgovoru „Večitog kalendara“ Orfelin za sebe kaže da je mrtav. On tada o sebi govori u trećem licu i naziva se pokojnikom. Navodi još i da je bolestan od bolesti grudne, jektike, tuberkuloze, sa krvopljuvanjem i ne zna da li će doživeti štampanje svoje knjige, te priznaje da ga je bolest zbunila.

Zbog ovih reči naišao je na veliku osudu sveštenstva, posebno protosinđela Kirila Živkovića, igumana manastira Grgeteg, kasnije episkopa pakračkog. Velika je nepravda stigla Zaharija Orfelina, izuzetnu ličnost celokupne srpske kulture. Umesto da se njegovi napori i njegova dela vrednuju i pohvale, a on da bude slavljen i počastvovan, Orfelin naprotiv biva stavljen na stub srama zbog svoje bolesti i nemogućnosti da i nadalje stvara.

Orfelinov pokrovitelj Josif Šakabenta u periodu Orfelinove bolesti i sam je bio bolestan i nemoćan. Ipak je nešto pre smrti pisao kaluđerima u Velikoj Remeti da Orfelinu pošalju njegovo zvonce, jer Orfelin više ne može da govori pa da mu to zvonce posluži da, dok leži u postelji, može da pozvoni i pozove nekog da mu dođe u pomoć. Takvo zvonce je u Beču koštalo jednu forintu. Nažalost, Orfelin nikada nije dobio to zvonce.

Umro je sam, u bedi i nemoći 19. januara 1785. godine u Novom Sadu. Ovaj grad je Orfelinu jednu svoju ulicu nazvao po njemu, a Međunarodni salon knjiga u Novom Sadu već godinama dodeljuje nagradu „Zaharija Orfelin“ za najbolju likovnu i tehničku opremu knjiga izdatih između dva Salona.

Orfelinov veliki prijatelj i savremenik Jovan Rajić povodom smrti velikog Orfelina 30. januara 1785. godine zapisao je:

„Umre ljubezni moj brat Zaharija Orfelin u Novom Sadu, na episkopskom majuru, prebedno.“

Tekst: Ana Stjelja