Intervju sa Marinom Žinić Ilić - Delim svoje knjige besceno kao uzdarje Bogu

Marina Žinić Ilić

Rođeni ste u Metliću pod Cerom. Koje slike, mirisi i glasovi detinjstva su najdublje ušli u Vaš stih?

Toplo gnezdo detinjstva na obroncima Cera iznedrilo je najpre slušanje pesama iz pera mog dede Miroslava, a potom usledilo je i moje nevešto kazivanje stihova. Moje selo Metlić, Erića mala, nalazi se desetak kilometara od legendarnog Cera i istorijskog Tekeriša (sa simbolom spomenika na kojem je četiri s i dvoglavi orao). Oštar planinski vazduh, bujna priroda, krošnje šljiva i kajsija, neposrednost doseljenika iz Hercegovine ( jedan za sve, svi za jednoga) i pobedonosni duh srpske vojske (Cerska bitka 1914. godine) i njihovih komadanata (Mišića, Bojovića, Stepanovića i Putnika) prelili su se nehotice i u našu poeziju i prozu. Deka je bio rođeni pesnik a baka pobožna i mudra žena. Bio je to kvalitetan temelj mog odrastanja u svakom smislu (njihovo sam prvo unuče), odakle su se samo nizale ideje. Prva moja pesma pod nazivom „Pčelica” objavljena je u „Glasu Podrinja”, u mojoj devetoj godini. To su zapravo moji pravi pesnički i književni počeci. Mirise detinjstva najbolje sam dočarala u pesmi pod naslovom „Kad mati Stoja hlebove mesi.”

Deda Miroslav, pesnik koji je kazivao pesme napamet, imao je snažan uticaj na Vas. Šta ste od njega nasledili kao unutrašnji zakon stvaranja?

Od deke Miroslava nasledila sam visok stas, hod i sklonost pisanoj reči. Na žalost ne kazujem svoje stihove naizust, kao on. On je to činio sa lakoćom. Stihovi su sipali iz njegove glave svaki put kada bi smo ga molili da nam recituje, kraj ognjišta, u kući, na dvorištu, na livadi i u poljima (u toku žetve, kosidbe, vršidbe, berbe...). Smišljao bi pesmu tokom rada, a za vreme predaha stihovi bi samii potekli sa žuborom naše rečice Dobrave. Ta njegova magičnost stvaranja pesme u glavi i sposobnost da brzohodo opiše svaki čin, događaj, predeo ili ličnost bili su za čuđenje svih nas. Moji preci su se doselili iz Hercegovine, za vreme Turaka. Taj hercegovački duh preslikan je i u njegovim genima. Mislim da je to i moja „žica” za rudarenje stihova, proze i slika koje vešto pretačem na platno. To je lirična nota, koja treba da se iščitava i nju pronicava.

Prvu pesmu „Pčelica” objavili ste sa devet godina. Da li taj trenutak pamtite kao radost, strah ili poziv?

Sećam se trenutka kada sam predala svoje stihove u „Glas Podrinja” u Šapcu. Osetila sam tada istovremeno i strah i uzbuđenje i ponos da mogu da pišem kao moj deda. Istovremeno me bio i stid da to moje kazivanje nije ni približno njegovom. Bila sam ushićena kada je moja pesma objavljena. Želela sam da jednoga dana stvaram pesme iz ničega i da ih ređam u svesku. Ta radost stvaranja me drži i danas.

Često govorite o dva zavičaja – Pocerju i Vojvodini. Kako se ta dva prostora susreću u Vašoj poeziji?

Nakon Gimnazije „Vera Blagojević”, koju sam završila u Šapcu 1975. godine, upisala sam se na Ekonomski fakultet u Subotici. Ni sada mi nije jasno zašto sam upisala ekonomiju kad je moja genska vokacija umetnost. Tako je Vojvodina postala moj drugi zavičaj. U Pocerju koreni, u Vojvodini krošnja i plodovi. Ekonomija za telo, umetnost za dušu. Stihovi su se nizali, izvirali iz nepresušnog vrela ljubavi. Presudan događaj da se posvetim pisanju bio je marta 1980. godine kada su u Suboticu na „Goranovo proleće” došli pesnici MIka Antić i Pero Zubac. Tada smo se lično upoznali. Nakon što je čuo par mojih stihova, Mika je tražio da mu obećam da ću da nastavim sa pisanjem. I evo, činim to i danas. Zubac je bio recenzent nekoliko mojih knjiga. Zajedno smo učestvovali na „Nevendanima” (bili smo saradnici „Nevena”) i govorili stihove u osnovnim i srednjim školama po Vojvodini. Taj susret, sa tada velikim pesnicima, bio je moj odlučni korak na pesnički put tj. presudan momenat za nastavak mog ozbiljnog, književnog rada kome sam se posvetila u potpunosti. 

Kažete da Vaša poezija „nije poezija radi poezije” Šta je za Vas njena najdublja svrha danas?

Poezija je veza između prošlog i budućeg, ali i sadašnjost. Način da se izrazi najdublji oset iz nutrine duše. Da se zagrle nebesko i zemno. Poezija je zacelo pečat vremena. To je način davanja ljubavi i lepote, traganje u smislu spasavanja, način preživljavanja i put u cilju opstanka. Traženje smisla i sadržine. To je svedočenje i trag pokoljenjima. To je bitka za svaki tren, borba između svetla i tame, dobra i zla, vrlina i mana, čežnja za pravdom, istinom i čistotom duše da preovlada lepota, da misli budu plemenite i optimistične, da se živi punim plućima, s radošću.

U Vašim stihovima stalno je prisutna borba svetla i tame. Da li je poezija za Vas način opstanka? 

Obzirom da lepi osećaji ne dolaze spolja, već iz našeg bića, otuda želja da se živi u harmoniji sa sobom. Postizanje harmonije je jedan vid opstanka. Tek kad usrećiš sebe počinješ da usrećuješ svet oko sebe. Dobijamo zapravo onoliko koliko dajemo. Znam da Božija ljubav nije izvan nas već u nama i da pravo bogatstvo stičemo tek kada steknemo unutrašnji mir. Sve vreme dok pišem prisutna je borba u meni ( u nama samima ) koja se preliva i na stvaralaštvo. Zato je svaka molitva trud za prevagu svetla nad tamom. I neprijatelji su prijatelji, na korist naših duša. Otuda u mojim pesmama vrhune žiže svetlosti. To su vapaji za: pismo, jezik, zemlju, tradiciju rod...Bez korena nema ni cveta ni ploda. Svrha mog napora je ovekovečenje trena, popunjavanja beline rečima, rečju - nezaborav.

Kako prepoznajete trenutak kada se molitva pretvara u pesmu?

Tokom stvaralaštva prisutan je proces sažimanja, sjedinjenja i stapanja u jedinstvenost: gore i dole, lepog i ružnog, dobra i zla, istoka i zapada, onda i sad, jeste i nije, hoću i neću. To je zapravo trenutak koji se može teško opisati rečima. Ta sublimacija nakon borbe i vrvenja vode i vatre je nasušna potreba pesnika. Dakle, rađanje unutarnjeg osećaja je proces rađanja lepote i ljubavi koji najpre iziskri, prokaplje slovom a potom se pretvori u reč. Reč postane najubojitije oružje, ali i melem, koji obodruje, uzvisuje i isceljuje dušu. 

Koliko je unutrašnji mir preduslov za stvaranje?

Bez obzira na podele, stvaralaca je mnogo, dok je Stvaralac samo jedan. Zovemo ga Apsolutom”, u njegovoj promisli je sve pa i svi mi i naš put zemni i nebeski (koji zapljuskuje telo, duh i dušu ). Čini se da imamo slobodnu volju, ali to je velika zamka. Kako sam starija shvatam da ne postoji slučajnost, da se sve dešava sa razlogom i da je sve već negde zapisano. Koliko je biće bliže Bogu, tj. što je više u miru, više zalazi u suštinu, spoznaje svrhu i obuhvata značaj. Svakako, čovek daruje što ima u duši i srcu, što je doneo u genima, uz sopstvena pregnuća. Svaki čovek se sjedinjuje s Bogom u najdubljoj tišini. Tišina je riznica ali i poligon za svaki vid stvaranja ( za muziku, reč, sliku...). Često pomislim da sam samo antena koja „ hvata” božanski šapat koji ne dolazi spolja već se na čudesan način ovaploćuje u meni pregnućem kože, nerava, ćelija, ganglija, kostiju, krvi i svega ostalog što učestvuje u stvaralačkom procesu. Poezija se u meni rađa kroz šapat i slike koje potom prelaze prag i pretaču se u reč. Dok kucam na tastaturi, osetim kako iz mene izvire energija (plamen Božje ljubavi), prolazi mi kroz jagodice i odlazi u svoje fizičko obličje, potom na svoje odredište. 

Vaše knjige često nose blagoslov duhovnika. Kako se vera pretače u jezik pesme bez gubitka umetničke slobode?

Lepota bitisanja, iznedrena iz mojih ruku, našla se između dve korice knjige na neki svoj nevidljiv način, tražeći duhovni pečat da osigura svoj iskaz i upiše se u trajanje. Tako je jedna moja knjiga dospela do vladike niškog (potom Patrijarha srpskog), gospodina Irineja. Usledio je blagoslov. Potom sam dobila blagoslove za neke naslove od patrijarha Porfirija, sremskog vladike Vasilija, monaha Vasilija iz Hilandara kao i od Patrijarha Pavla. Svakom od njih bilo je jasno da stvaram posebnost, utemeljenu na istini, pravdi, lepoti i ljubavi. Da je to zapravo jezik ljubavi. Time su mi svi Božji sledbenici ulili nadu i veru da dalje stvaram, produbljujem i osvedočujem Božju neprolaznu reč u lavirintu kružnih vijugavih, prolaznih pesničkih staza. Da budem putokaz. Po rečima univerzitetskog prof. Šunjevića: „Poseban pravac u književnosti”.

Mnogi kritičari Vaše stihove nazivaju „molitvama u pesničkom ruhu”. Kako Vi doživljavate taj opis?

Najtananija osećanja moje duše obgrljuju sve čitaoce do kojih dođu, a posebno stižu do onih koji imaju otvorene oči i uši. To su bližnji i daljnji a naročito probuđeni, koji razumeju dobrotu kao vid spasenja i izbavljenja od svih zamki (koje skole ljudski um i telo ). Ko može da oseti i primi poruku, pouku,poziv, priziv i božansku energiju, ko je usvojio obrazac uzimanja i davanja taj iščitava moje retke iznova i iznova. To nije laka i zabavna poezija, ona ima raznih prizvuka: refleksivnog, misaonog, filozofskog, tradicionalnog i duhovnog. Čita se i promišlja, pisana je za sve uzraste. Motivi su razni. U toj škrinji ima za svakoga po nešto od ljubavnog, istorijskog, posvećenog, zavičajnog, do molitvenog.

To je vrlo važno pitanje. U moru bezgrešnosti i bezvrednosti, u brzohodom vremenu koje je prisutno u sadašnjosti, svako zrno sjaja i svaka iskrica iz tankoćutnosti je tu da bude so obljutavelom vremenu. Da bude svetlo maglama i tmini, kao i svakoj pogrešnosti. Ja sam od rođenja okrenuta izvoru. Tu žedni mogu da se napiju a gladni nahrane duha. Godine koje sam provela za kompjuterom nisu bačene u provaliju i nisu uzaludne. Znam da će se moja poezija tumačiti i da će se o njoj pisati. Pisali su i do sada, ali još uvek je marginalizovana. Moje je da iznedreno stavim na papir, dok je sve ostalo u Božjoj volji. Samo On zna ko, kada, zašto i koliko. Naći će se kvalitetni stručni ljudi koji će se baviti mojom poezijom. Ja ne hrlim za nagradama, one same stižu. Ne tražim vezu za objavljivanje, ne guram se nigde. Ne ulizujem se urednicima, predsednicima i sl. Svojim radom zaslužila sam da 2000. godine budem primljena u Udruženje književnika Srbije. Znam da za svakoga od nas u Božijoj bašti ima mesta. Strpljivo čekam i uverena sam da sve biva kad za to dođe kliktiv, sudnji čas. Neka niz reku plovi mulj, u reci čuče biseri.

Do sada ste objavili 22 knjige za decu i odrasle. Da li među njima postoji ona koja Vam je najličnija?

„Priče sa Cera za laku noć” je moja najličnija knjiga. Imala sam dobru nameru da ostavim narednim generacijama sve ono čega se sećam iz detinjstva. Kroz svoje odrastanje obuhvatila sam sve imanentnosti jednog doba, moje zemlje i srpskog sela odakle sam potekla. Iznedrila sam pedeset priča. Dok sam pisala svaku ponaosob imala sam utisak da pišem o običajima, obredima, mobama i svemu što je krasilo selo i moje odrastanje, a što od Vuka Karadžića naovamo niko nije obrađivao.

Kako se razlikuje Vaš unutrašnji glas kada pišete za decu, a kako kada pišete za odrasle?

Kada pišem za decu, ja sam u stvari jedno veliko, zaigrano dete ili bolje reći velika žena u maloj haljini, sa cvetnim dezenom, od čipke pa na krugove. Sa lizalicom u ruci i šnalicama u kosi. Osećam se poletno i razigrano. Vratim se na svoj davnašnji prašnjavi put. Krenem u pohode lutkama od šaše i krpenjačama. Nađem se između dve vatre sa dečacima i devojčicama iz moje male, kada smo sanjarili o gradu i šarenim lažama sa vašara iz Šapca i čuvenim Cicvarićima. Ponesem se i zanesem. I dok pišem ja sam u tim nekim bosonogim letima detinjstva, trudeći se da stavim na papir sve ono što je mene zanimalo kada sam i sama bila dete. Ne ono da decu donose rode i slično. Biram svetle staze, za svu decu sveta.

Kada pišem za odrasle, ja sam mudrac sa Istoka i činim sve da svet učinim lepšim i boljim. Počesto sam ophrvana nastavcima i tragovima Svetog Nikolaja Velimirovića, zvonima Krivaje i Kaone, prevashodno, a potom i svih manastira i svetinja. Bogu se molim i u kući i pod vedrim nebom, a najviše na mom imanju u selu, na ognjištu moga dede koga sam obnovila. Put nije bilo nimalo lak. Moji krugovi na vodi se šire i vode me tamo dokle misao dopire. Pomoglo mi je prostorno nalaženje: u Rusiji, Grčkoj, Indiji, Nemačkoj, Kanadi a i šire da što više iz sebe iznedrim. Sve je umreženo, osećam da sam u svemu i da je sve u meni. Iz svega što me okružuje i zapljuskuje crpim sve ono što je vredno i smisleno.

Knjige poput „Vosklika” „Vilinog sna” i „Jevanđelja po meni” nose snažan identitetski pečat. Kako nastaje taj kontinuitet?

Pesme se nižu kao zrna na brojanici. Kad osetim potrebu pišem, bilo u koje doba dana ili noći. Kad je pun mesec ne spavam. Tada radim celu noć. Tako se odvija proces stvaranja. Iz misli u slovo, iz slova u reč, iz reči u nedoreč. Prinosim kolačiće na sto besmrtnosti za gozbu koja će doći. I tako iz naslova u naslov pobeđujući svoje strasti, pobeđujem smrtnost. Uvažavam sve pesnikinje i sve ljude od pera koji su pisali i koji će pisati. Poemu „Vilin san” posvetila sam Milici Stojadinović Srpkinji. Pisala sam o Jefimiji, knjeginji Milici, o Isidori, Desanki...Pisala sam o značajnim srpskim personama a i šire. Jednostavno, samo mi to dođe. Tema se nametne i na čudan način me prozove. Tada osetim obavezu da se odazovem i da dam svoj prinos, najbolje što mogu u tom trenutku.

Vaša poezija je prepoznatljiva po bogatom jeziku, arhaizmima i kovanicama. Da li reči dolaze same ili ih strpljivo tražite?

Reči dolaze same iz nesvesnog. Potom ih prisvestim i stavim na ćilim večnosti. Jezik je arhaičan. Novo se naslanja na staro. I reči i izrazi i sve krene iznutra kroz zvuke i slike ka spoljašnjosti. Moje je da ih pažljivo uplastim kao lekovite trave i dostojno prenesem, uz osećaj da prinosim Bogu - na trpezu ljubavi. Delim svoje knjige besceno kao uzdarje Bogu. Tako osećam da treba. Nije slučajno da sam osvanula na svete Vrače. Kovanice su sastavni deo stvaranja. Nekad mi se čini da iz malog mozga tajnovito poskoče pravo u pesmu. Zbog tih kovanica moja poezija je raritet koja zadire u arhetipske tajne ljubavi.

Da li osećate odgovornost prema jeziku kao čuvaru pamćenja jednog naroda?

Naravno da imam odgovornost prema izvoru i izvornom. Zato tradicija živi, diše i odiše u mojim pesmama. Bolje reči, svaki pesnik je svedok vremena kao i vesnik. Time se vodim. Moj život je podređen misiji koju imam. Priznanja su najpre stizala iz Srbije, a sada ih je sve više iz sveta, kako iz poezije tako i iz slikarstva. Moje pesme su doprle do Australije, Italije, Bugarske, Rusije, Nemačke, Amerike, Kanade, Libana i da ne nabrajam dalje. Ponosna sam na Venecuelu, tamo sam 2025. godine u dva navrata izlagala svoje slike. Radosna sam i kad prisustvujem blagoslovenoj slikarko pesničkoj koloniji u Nakučanima, selu pored mog sela.

Koliko su susreti sa Miroslavom Antićem i Perom Zupcem bili presudni za Vaš dalji put?

O tome sam već spomenula pišući o moja dva zavičaja. Mika Antić i Pero Zubac su mi bili dva stupca, dve ogromne potpore i vetar u leđa u presudnom momentu, kada se posvećuješ književnosti ili nečem drugom. Posebnu zahvalnost dugujem univerzitetskom prof. dr Milici Grković, koja me osnažila i pospešila moja nadahnuća, promovišući i prateći moje stvaralašto sve do svoje smrti. Upotrebiću Isusove reči za služenje: „Mnogo je zvanih a malo odabranih”. Svima koji su učestvovali u mom književnom i slikarskom radu sam veoma zahvalna. Neka su blagosloveni.

Dobitnica ste brojnih nagrada, uključujući međunarodna priznanja. Šta Vam takva priznanja znače lično, a šta profesionalno?

Priznanja shvatam kao podstek za dalji rad i da je neko uvažio moj ogromni trud. Nisam objavila sve što sam napisala. Ako Bog da biće. Što se profesionalnog tiče, ne mile mi se nagrade u Zemlji koje idu po principu „Ja tebi, ti meni”, što je veoma česta pojava. Glad i nesitost za nagradama zanesu ljude da izmišljaju koje kakve nagrade, kako bi im bile uručene. To su ljudi bez časti i obraza. Mamac su im najčešće novčane nagrade kao i štampanje knjiga. Jedni te isti se vrte po knjizevnom polju, što obesmišljava i šteti i književnosti a naročito onima koji se tako ponašaju. Slikarstvo je dar koji me posebno raduje i ispunjava. Bez studiranja i jednog časa slikarstva, učestvovala sam sa svojim slikama na izložbama u zemlji i inostranstvu u vrlo selektivnim i suženim izborima

Aktivno se bavite i slikarstvom. Da li boja i linija govore isto što i stih – samo drugim jezikom?

Kada zastane i utiša se reč, eto slike, projavi se i bljesne u svom raznoboju. I mene prijatno iznenadi. Bila sam gost pesnik na slikarskoj koloniji u Čurugu, 2004. godine, kada sam na nagovor prisutnih slikara uradila tri minijature, uljanim bojama na platnu. To su zapravo moji slikarski počeci. Dalje je išlo po volji i želji srca. Slikarstvo zahteva i prostor i novac. Ali, kad se nešto voli, nađe se načina. Moj atelje u mom rodnom mestu je moj trud i ponos. Slikanje na terasi i u prirodi je poseban doživljaj. Obično leti više slikam a zimi više pišem. Tako se reči i slike utrkuju ko će pre do mene.

Da li se Vaša poezija „vidi”, a Vaše slike „čitaju”?

Moglo bi tako da se kaže. Treba zaslužiti na zemlji nebesko carstvo. I da se vidi i da se čita. Moje srce je otvoreno da širim ljubav, kao što sunce sve grli svojim zracima. Nekoga će obradovati reč, nekoga slika. Neko ima to u sebi, ali ne zna da iskaže. Hvala Bogu na svemu.

Svoj radni vek uspešno sam okončala nakon skoro trideset osam godina staža. Od malih nogu pišem, slikam preko dvadeset godina. Ostvarila sam se i kao majka. Nikola i Marija su moje dve najveće ljubavi, koji su mi podarili: Danila, Milu, Martinu i Taru, na čemu sam im posebno zahvalna. Tara je lek za sve boljke jer je blizu ( kćerkini su daleko ). Postavlja mi zrela pitanja, iako je napunila samo pet godina. Recimo, ima li ljudi na nebu, kada će baka Lini da izrastu dva zuba kao njoj, kako se beba ne uguši u stomaku itd. Obećala je da će da mi kuva supu kad ostarim. Voli da slika. Svaki put me iznenadi i nasmeje.Nakon tih razdraganih trenutaka sa njom moja želja za stvaranjem poraste. 

Koliko je ženski senzibilitet važan u Vašem stvaralaštvu?

Senzibilitet je veoma važan u stvaralačkom zanosu, jer se sve zapravo dešava zahvaljujući njemu.

Senzitivnost je istančanost duše, koja sve obuhvata i sublimira. Taj filing je dragocen ali neobjašnjiv. Svako se za nešto rodi. Volim anđele i bele golubice. To me podseća na belinu, čistotu i nežnost. Tako se ponekad osećam. Da sam tako dostigla velike domete. Moj katren je u knjizi Hyperpoem za Ginisa. Bitan mi je lirski sklad i tišina koja prethodi pesmi, a koje se proteže u vaseljenski zov. Potreba za vertikalom je zalog duhovnom rastu.

Na koji način majčinstvo oblikuje Vaš pogled na svet i umetnost?

Majčinstvo hrabri, bodri i obavezuje. Moj pogled se vrati unazad samo koliko da shvatim gde sam, ali me uzbro situacija povuče napred. Stvaram misleći na svoju decu i na svu čeljad sveta. Na svoj zavičaj i Zemlju gde živim. Potom se ljubav širi na sve kontinente. Od majke sam nasledila vrednoću i istrajnost, od oca umetnost. Otac je bio obućar i sam je kreirao sandale, cipele i čizme od kože. Baka je bila krojačica. Visprena, blaga i draga. Deka je „proizvodio” pesme. Kreativnosti u našoj kući nije manjkalo. Na meni je da sve to očuvam i predam nekome drugome iz porodice ko za to bude imao afiniteta. I da budem internacionalni ambasador mira, za šta sam dobila sertifikat 2021. godine.

Savremenost donosi nove izraze, novu tehniku i razna čuda. Kao i veštačku inteligenciju. Ali ni jedna tehnika ne može da zameni čoveka. Lepši je osećaj kada držiš knjigu u ruci, pa još taze, čim izađe iz štamparije. Zamiriše, doduše ne kao tamjan, ali okadi i prostor i vreme. Dobro je i da ima elektronskih knjiga, jer se štedi na papiru, manje će biti posečenih stabala. U oba slučaja, u knjigama je lepa reč, uteha, reč pokajanja, reč blagoslova i reč ljubavi.

Kako vidite položaj poezije danas – ima li ona snagu da menja čoveka?

Da budemo ljudi, pre svega, kako bi rekao naš živi svetac Patrijarh Pavle. Potom da u svoja dela uselimo prave vrednosti, a pre svega iskrenost. Da poštujemo pretke, jer smo deo njih. Pisaca je mnogo više nego čitalaca, što je predosetio i predvideo naš veliki pesnik Branko Miljković. Pisanjem treba da očuvamo dušu i ostavimo nešto u amanet generacijama. Čitanjem da se obogaćujemo. Čojstvo i junaštvo beše nekad, to bi trebalo da se vrati. Mnoge duše su zalutale. Knjiga je naš najverniji prijatelj, koji je tu kada ga svi drugi izdaju. Za sve ima mesta na ovoj kugli zemaljskoj i neka svako radi šta najbolje zna. Novac nije cilj. Ne treba podrediti sve njemu i ostati obezdušen. Neka je stid onih koji nameštaju konkurse i stižu preko veze do izgubljenih sebe.

Na čemu trenutno radite i šta čitaoci mogu da očekuju u narednom periodu?

Trenutno prevodim pesme i pokoju priču na engleski jezik. Moje pojedine pesme su prevedene do sada na devet jezika. Pišem i poeziju i prozu i ponešto za decu. Kad sam za šta raspoložena u tom sam fahu i naravno kada sam u fizičkoj kondiciji. Imam napisan novi roman, zbirku pesama za odrasle kao i zbirku za decu. To sada brusim.

Šta biste poručili mladim autorima koji tek traže svoj glas?

Da se ne takmiče sa drugima već sa sobom. Da misle na punoću i jedinstvenost tokom stvaranja. Da postignu autentičnost, da liče na sebe a ne na druge. Rečju, da ne kopiraju i prepisuju, već da budu originali. Da se ne plaše da otvore srce i pokažu ljubav. I da se samo preko trnja stiže do zvezda.

Koju poruku biste želeli da čitaoci portala Riđičanka ponesu iz Vaše poezije?

Pozdrav za sve čitaoce portala Riđičanka. Mnogo hvala na trudu i ideji našoj kreativnoj Ani. To sam što jesam. Živim da bih stvarala i da stvarajući živim. Volim vas.