Intervju sa Mirjanom Štefanicki - Vojvodina je mesto gde se tišina ravnice pretvara u nadahnuće

Mirjana Štefanicki

Detinjstvo i početak stvaranja

Rođeni ste na Đurđevdan u Novom Sadu. Koliko je Vaš rodni grad uticao na Vašu ličnost i kasnije književni razvoj? Sećate li se trenutaka kada ste prvi put osetili potrebu da pišete poeziju?

Da! Rođena sam na prelep dan u godini – Đurđevdan, koji širi opoj đurđevka, ruža, božura, “snežnih grudvi“ sitnih belih i ružičastih  karanfila, ruzmarina... Šesti dan u mesecu maju je rođendanski, sa slavskim običajima. Čini pravi akvarel boja, uz preplitanje stihova i melodija. Rođena sam u predivnom gradu, gradu duhovnosti i kulture, u Novom Sadu. U čuvenom porodilištu „Betanija“, gde su rođeni i moja kćerka i sin, moja unučica i unuci. Radujem se što je cela moja porodica rođena u istom porodilištu, gde su na svet došli mnogi znameniti Novosađani.

Ponosna sam na Novi Sad, u kojem sam zaršila srednju školu i studije i odradila ceo svoj radni vek. U Petrovaradinu,  sam živela do svoje dvadesetosme godine i koji me je formirao kao ličnost. Rodni grad i Petrovaradin imali su snažan i dugotrajan uticaj na mene, kako kao ličnost, tako i na moj kasniji književni razvoj. Ulice mog detinjstva i mladosti, mirisi, pejzaži i svakodnevni ritmovi života utkali su se u moj unutrašnji svet. Upravo iz tih prvih utisaka izrasla je moja potreba da posmatram, da osećam dublje i da zapisujem ono što dotiče moja osećanja.

Novi Sad mi je dao korene, osećaj pripadnosti i toplinu koju nosim i danas. Istovremeno, pružio mi je i dovoljno podsticaja da istražujem sopstvenu maštu i da trag o onome što jesam prenesem u reči. Mnogi motivi iz mog stvaralaštva potiču upravo iz tih najranijih, iskonskih susreta sa svetom. Zato mogu reći da je moj rodni grad jedan od najvažnijih izvora mog nadahnuća i prve škole kroz koju je prošla moja književna misao. Kad god pomenem ili pomislim na Novi Sad, njemu je sadržan i Petrovaradin. Petrovaradin i Novi Sad se razlikuju samo u takozvanom tvrdom i mekom „Č“, jer Petrovaradinci nisu znali da izgovore „Ć.“

Poeziju i kratke priče sam počela da pišem u sedmom i osmom razredu osnovne škole, inspirisana ljudima, čije sam priče slušala, koji su živeli u Petrovaradinu, majurskim poljima, vinogradima, voćnjacima, kolskim putevima od kaldrme... Konjskim zapregama, vinskim sumporisanim podrumima... Tragovima peska sa obale Dunava, koji vam daju osećaj da postižete nešto, jer krug života nikada ne završava...Plavetnim nebom iznad tvrđave Petrovaradina, koji ima tri toponimska odredišta: Gradić, Donji Majur i Gornji Majur. Završila sam Osnovnu školu „Vladimir Nazor“, sada „Jovan Dučić“, u Petrovaradinu. Razredni starešina mi je bila Jelena Lalić Fekić, koja mi je predavala srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Moji roditelji i moja razredna starešina su otkrili moj dar ka pisanju i podsticali me, na čemu sam im ostala bezmerno zahvalna.  Moja razredna starešina je moje priče je slala na književne konkurse, koje bi raspisivala Prosvetno – pedagoški zavod iz Novog Sada, za osnovce i srednjoškolce. Već tada sam osvajala nagrade, kako u školi, tako i u institucijama van škole. Diplome, isečke iz novina, knjige koje sam dobijala kao nagrade, overene sa pečatima, iz tog doba, su moji roditelji sačuvali. Moji roditelji su mi omogućavali, na sve moguće načine, i stvarali uslove da mogu da pišem. U nižim razredima osnovne škole, kupili su mi komplet knjiga iz dečije edicije “Lastavica“, koje sam rado čitala, iščitavala, pročitavala, po nekoliko puta... Moj tata me je vodio subotom i nedeljom, državnim praznikom, u svoju kancelariju, gde sam na daktilo, pisačoj mašini prekucavala svoje pesme...

Kada sam pošla u prvi razred Srednje Ekonomske škole, moji roditelji su mi kupili daktilo, pisaču mašinu, koju i danas čuvam...

Imam potrebu da spomenem i da se i na ovaj način, još jednom,  zahvalim i mojoj profesorici srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti Vidi Todorović, iz srednje škole. Četiri godine moga školovanja, na pedagoški i profesionalan način, toplo i ljudski, pridodavala mi je zamahe i “topla jedra u leđa“, “širila krila“. Na njen zahtev bih čitala knjige iz lektire naših i stranih autora, pre tridesetdve školske drugarice iz razreda, i zajedno sa njome, na časovima,  analizirale smo iste... Podsticala je  mene i moj talenat, koji je dobijen na dar kao miraz od Boga,  što je i tih godina urodilo plodovima. Kao na primer: na XII republičkom festivalu poezije učenika, Zajednice Ekonomskih škola Srbije – Beograd, (dvadesetčetiri škole sa dvestadvadeset radova), osvajam III mesto. Nagrada mi je dodeljenja u Domu kulture u Smederevu, 20. maja 1972. godine, itd.

Pararelni svetovi: bankarstvo i književnost

Pomiriti svet brojeva i svet poezije za mene nikada nije predstavljalo suprotnost, već dva različita, ali skladna oblika stvarnosti. Rad u banci, koji sam zavolela, učio me je tačnosti, urednosti i odgovornosti. To su vrednosti koje su mi pomogle da ostanem disciplinovana i istrajna i u svom književnom radu. Brojevi su mi dali jasnu strukturu, a poezija mi je darivala slobodu.

Mirjana Štefanicki u mladosti

Dok sam u banci živela u svetu računa i preciznih podataka, u poeziji sam nalazila prostor da izrazim ono što brojevima ne može biti obuhvaćeno: emocije, misli, intuiciju i duh. Ta dva sveta nisu se međusobno isključivala. Naprotiv, dopunjavali su se. Red i logika brojeva davali su mi unutrašnju stabilnost, a poezija me je stalno vraćala suštinii i lepoti ljudskog iskustva.

“Traži se jedan umetnik da nacrta osmeh na lice... I jedan profesor matematike, da nas nauči računati jedne na druge.“ Momo Kapor

Upravo u toj ravnoteži nalazila sam svoju snagu. Danju među brojkama, a u tišini noći među stihovima, gradeći most između dva sveta, koji su na kraju, postali deo jedinstvene celine mog života. Moja stvarnost je postala nestvarnija uz poeziju.

“Nema načina da čovek zna zbog čega se desi jedno, a ne nešto drugo. Šta vodi do čega. Šta uništava šta.” – Seril Strejd

Te davne jeseni 1973. godine, prošlog 20 veka, moji papiri, zajedno sa molbom, za upis su se nalazili na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, u Ulici Njegoševoj. Želela sam da studiram književnost. Sticajem okolnosti, nenadano, dobijam poziv da me zaposle kao pripravnika u Jugobanci Novi Sad, prvoj banci registrovanoj za spoljnu trgovinu, u ondašnjoj našoj domovini koja se zvala Savezna federativna republika Jugoslavija – SFRJ. Pošto je i u ono vreme bilo teško doći do posla, prihvatam to zaposlenje, zbog čega se nikada nisam pokajala. Međutim, ostala je večna žal što nisam završila studije književnosti. Istovremeno, upisujem studije ekonomije, smer spoljne trgovine i stičem zvanje – ekonomista.

“Kad kreneš najpre odluči gde ćeš… i na Raskrsnici znaćeš na koju stranu skrećeš.” – Autor nepoznat

Ulazak u svet književnosti i prva književna ostvarenja

Vaše prve pesme objavljene su još 1972. u knjizi „Sto pesama“ Kako danas gledate na te rane književne radove? Da li je postojalo još nešto što ste oduvek želeli da objavite, a niste?

Mirjana Štefanicki na potpisivanju svog izdanja „Knjiga o knjigama” u Čitaonici Gradske biblioteke u Novom Sadu, 2025

Prva knjiga u kojoj su objavljene moje pesme je naslovljena “Sto pesama”, Kulturni centar Radničkog univerziteta “Radivoj Ćirpanov”, Novi Sad, decembar 1972. (deset pesnika sa po deset pesama). Knjigu za  štampu je priredila doktor -  profesor književnosti Jasna Melvinger. Tih godina je pri Kulturnom centru Radničkog univerziteta postojao i egzistirao Klub mladih pisaca, kojeg je idejni tvorac, pokretač i koordinator bila Jasna Melvinger. „… Sastanci nedeljno jedanput kada se više od šest godina članovi Kluba sakupljaju da bi čitali svoje stihove i da bi razgovarali o tim stihovima i o knjigama koje vole, sve one književne večeri u Novom Sadu, po osnovnim i srednjim školama, po preduzećima, po internatima, po kasarnama, kao i gostovanja u drugim mestima u Vojvodini, svuda gde ima ljubitelja poezije ili bar pažljivih slušalaca, mladalačka ponesenost snagom i lepotom pesničke reči. (…)  Sve su to trenuci koji imaju bogatog smisla i značenja ne samo za autore i ostale članove Kluba, nego i za sredinu u kojoj oni žive i rade”. – iz Predgovora dr Jasne Melvinger. Išla sam tada u treći razred srednje škole. Imala sam osamnaest godina i bila sam najmlađi član Kluba mladih pisaca. Kada je održavana promocija te knjige u svečanoj sali Radničkog univerziteta, na plakatima bele boje, je bio ispisan crvenom bojom, logo Radničkog univerziteta, mesto i datum održavanja promocije, kao i  naslov mog ciklusa pesama, odnosno moje pesme “Bulka uronjena u sunce.“  Ovu pesmu sam posvetila svome Ocu. Po mojoj pesmi je imenovano to književno veče, što je za mene predstavljalo veliku radost, čast, zadovoljstvo. Plakati su bili izlepljeni po okruglim, visokim stubovima, pored autobuskih stanica, po gradu. Ta pesma, je kasnije objavljena u nekoliko antologija. Iz tog perioda najdraži su mi bili nastupi, sa članovima Kluba, na književnim večerima, zajedno sa Miroslavom Antićem i Miroslavom Nastasijevićem. Čuvam pozivnice na kojima su naša imena. Bila je privilegija jednoj mladosti, poput moje, da govori stihove pored takvih velikana poezije i knjževnosti uopšte: na Drugom “Brankovom kolu“, u Sremskim Karlovcima, na Umetničko – slikarskoj koloniji „Plavi Dunav“, u Čortanovcima, itd. Miroslav Antić je podržao ovu knjigu, napisavši i objavivši članak u nedeljnom novosadskom listu “Dnevnik“, 14. januara 1973, u rubrici „Žurnal Miroslava Antića“. Tekst je naslovio „Sudbina pesme i čoveka.” I drugi, afirmisani pisci, su se u novinskim glasilima oglasili i izjasnili afirmativno I sa rečima podrške.

Danas na svoje rane književne radove gledam sa nežnom dozom distance. Kao na prve, pomalo nesigurne, ali iskrene korake jedne duše koja je tek otkrivala svoj unutrašnji prostor. U njima prepoznajem traganja, strepnje i radosti koje su me vodile ka sopstvenom glasu, kao i zanos početnika, pisca – amatera, koji ne zna za granice, već samo za potrebu da se izrazi.

Rani tekstovi i pesme za mene su dragocen zapis jedne faze sazrevanja. Oni su temelji na kojima sam gradila sve što je došlo kasnije. Ponekad pomislim da bih nešto izmenila. Poneki stih ili misao da bih danas oblikovala drugačije, ali njihova iskrenost ostaje neprocenjiva i iz tih razloga pesme iz tog perioda, i nekoliko kratkih priča, ne menjam  Upravo ta autentičnost podseća me zbog čega sam uopšte počela da pišem, iz potrebe da razumem svet i sebe u njemu.

Zato ih danas posmatram sa zahvalnošću.

Oni su tihi pratilac mog puta i dokaz da svako stvaralaštvo raste iz hrabrosti da se počne, pa makar i nesavršeno.

Te iste, 1972. godine,  prva pesma mi je objavljena u “Indeksu”, Novi Sad, za koju sam dobila svoj prvi honorar. Tada sam u banci otvorila žiro – račun.

Zatim, tih 70tih godina, prošlog veka, pesme su mi objavljene u: “Dnevniku”, Novi Sad; “Mašincu”, Novi Sad; “Pokretu”, Sombor; “Plavom vjesniku”, Zagreb; “Borbi”, Beograd; “Susretu”, Beograd; “Braničevu”, Požarevac; “Krovovima”, Sremski Karlovci.

Na drugi deo ovog pitanja odgovaram, da želim da objavim i svoj roman.

Bogat književni opus

Objavili ste jedanaest knjiga poezije, ali i zbirke ogleda i književnih kritika. Šta Vam je najbliže – pesnikinja, kritičarka, esejista? Pored poezije, pišete i krake priče i pripremate roman. Šta možete otkriti o tom novom proznom rukopisu?

Najbliže mi je ono mesto na kojem se reč rađa iz unutrašnje potrebe, bilo da je to pesma, kritički osvrt ili esej. Ipak, ako bih morala da izdvojim jedan identitet, rekla bih da mi je pesnikinja najbliža, jer se poezija javlja kao moj prvi i najdublji impuls. Kao kritičarka i esejista nastojim da razumem i tumačim svet književnosti, ali kao pesnikinja ga istinski osećam, u dosluhu sa zaštitnicom lirske poezije Euterpom.  Pesma mi omogućava da u najčistijem obliku izrazim ono što me pokreće, raduje, boli ili preobražava. U tom prostoru slobode i unutrašnje istine najviše prepoznajem sebe.

Što bi rekao naš veliki pesnik Dušan Vasiljev o slobodi:

„Ja ne tražim plena.

Oh, dajte meni još šaku zraka

i malo bele jutarnje rose.

Ostalo vam na čast.“

Moje pesme, recenzije, prikazi i kratke priče uglavnom su objavljeni u mojim knjigama, kao i u časopisima za književnost, umetnost, kulturu i nauku. Roman koji pišem godinama nije nov prozni rukopis... Pišem ga nekoliko decenija... Odnosi se na  dnevničke, fragmentarne, meditativne  zapise o plemenitom, ali nesrećnom ljudskom biću. Ne bih da otkrivam da li je to biće ženskog ili muškog pola. Radni naslov romana glasi  - „Jedna istina.“  Ne znam da li će i kada taj rukopis doći do cenjenog čitaoca?

“Što više raširite ruke – to će vas lakše razapeti.“ – Fridrih Niče

Osvrti književnih kritičara

O Vašem delu su pisane čak dve zasebne monografije – Dr Milovana Gočmanca i mr Bojane Grbović. Kako ste se osećali kada ste shvatili da Vaš rad postaje predmet naučnih analiza? Da li je pogled drugih na Vašu književnost doneo nešto novo i Vama samoj o sopstvenom pisanju?

O mom književnom delu napisao je knjigu Dr Milovan Gočmanac, INGENIJUM UZVIŠENOG STILA – O književnom delu Mirjane Štefanicki Antonić, Svitak, Požega,  decembar 2020. Profesor Gočmanac, iz Kruševca, tumačio je deset mojih knjiga poezije i troknjižje ogleda “Blagoslov reči 1, 2 i 3.”

U samom naslovu ove studije on je najavio dve osnovne vrednosti u mojim knjigama:  to su prirodna duhovita oštroumnost i stil pisanja (latinski, ingenium akutum oštrouman i fin duh.)

Mr Bojana Grbović, iz Novog Sada, priredila je knjigu U KNJIŽEVNOM SVETU MIRJANE ŠTEFANICKI ANTONIĆ, Prometej, Novi Sad, 2023. Neobično lep početak: “Mirjana, moja mama! Književni svet moje mame za nas predstavlja mir… najbolje iz nje i  u njoj dolazi sa njene leve strane. Njeno veliko srce, koje sam slušala devet meseci, njena leva ruka koja peru daje moć.” – B.G.

Pročitavši ove dve knjige, osećala sam se duboko počastvovano i pomalo ganuto. Spokoj koji donosi stvaranje najčešće je tih i ličan, pa me je saznanje da moj rad postaje predmet naučnih analiza ispunilo nekom posebnom vrstom zahvalnosti. Shvatila sam da moje reči, nastale iz ličnih preispitivanja, intime i unutrašnjih putovanja, pronalaze novi život u rukama istraživača i kritičara. To mi je donelo osećaj još veće odgovornosti, ali i radosti, jer svako ozbiljno čitanje predstavlja potvrdu da književnost nastavlja da živi i raste izvan svojih prvobitnih okvira. U takvim trenucima najviše osećam koliko je snažna veza između autora i čitalaca, i koliko nas zajednička potraga za smislom povezuje kroz vreme.

“Pisanje je kao razgovor sa tišinom. Dok papir samo sluša, reči izlaze tiho, ali odzvanjaju duboko.” – Nepoznat autor

Prevođenje i međunarodni dometi

Vaše pesme prevedene su na devet jezika. Kako doživljavate svoje stihove kada ih čujete na drugim jezicima? Postoji li kultura ili jezik na kojem ste posebno radoznali da vidite svoje delo?

Kada svoje stihove „čujem” na drugim jezicima, doživljavam ih kao da su se ponovo rodili u nekom novom, meni do tada nepoznatom svetu. Svaki prevod donosi drugačiji ritam, drugačiji dah, ponekad čak i novu nijansu emocije, kao da pesma progovori glasom koji nisam mogla ni da naslutim dok sam je pisala. To je za mene dragoceno iskustvo – videti kako se jezik menja, a suština ostaje. Radoznalost me vodi ka kulturama koje su daleke mojoj svakodnevici. Posebno me intrigiraju jezici koji nose snažnu muzikalnost i drevnost. Recimo, arapski ili japanski. Jedna pesma mi je već prevedena na arapski jezik, pre nekoliko godina. Preveo ju je književnik iz Tunisa. Volela bih da vidim kako bi moje reči zvučale u njihovoj melodiji, kako bi se moj unutrašnji ritam stopio s njihovim. Uvek me zanima da li pesma, prevedena na te dalje jezike, može pronaći novi sloj značenja i otvoriti vrata čitaocima koji dolaze iz drugačijih kulturnih horizonata. Ovih dana su mi pesme objavljene, na engleskom jeziku, u književnim magazinima: u Grčkoj, Italiji, Indiji, Bangladešu...  Moja kćerka je prevela jedan broj mojih pesama, na engleski jezik, i ja ih sukcesivno šaljem u inostranstvo da budu objavljene. Bilo bi interesantno čuti moju pesmu na bengalskom jeziku. Imam obećanje jednog pesnika i urednika magazina za književnost iz grada Daka, iz Bangladeša, da će moju pesmu sa engleskog jezika prevesti na bengalski jezik (bengali ili bangla). Bangla jezik je svoju renesansu doživeo u 19. i 20. veku, tako da je Rabindranath Tagore, prvi Indijac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost, pisao upravo na tom jeziku.

Nagrade i priznanja

Dobitnica ste Međunarodne počasne književne nagrade “Nadži Naman” za celokupan opus za 2025. godinu. Šta Vam ovo priznanje znači? Koliko Vam je važno da se rad prepoznaje i van granica Srbije?

Krajem maja 2025. godine obaveštena sam mejlom od Fondacije “Nadži Naman” da sam dobitnica nagrade.Počastovana sam.  Ova nagrada mi je ulepšala život. Kada sam poslala materijal na konkurs, na engleskom jeziku, priznajem da sam je priželjkovala, ali nisam verovala da ću je dobiti,  i eto, na moju radost, stigla je sa drugog kontinenta, iz Azije. Ovo priznanje za mene predstavlja duboku potvrdu da moj dosadašnji rad ima snagu da dopre do čitalaca i izvan prostora u kojem je nastao. Nagrada “Nadži Naman”, iz Libana, za 2025. godinu,  za celokupan književni opus nije samo čast. Ona je podsticaj, znak da se reči koje sam godinama strpljivo gradila prepoznaju kao deo jednog šireg, međunarodnog dijaloga. Važno mi je da moj glas dopre i van granica Srbije, ne zbog lične afirmacije, već zbog uverenja da književnost treba da putuje, da prelazi kulture, jezike i svetove. Kada moji književni radovi pronađu svoje mesto u rukama čitalaca iz različitih zemalja, osećam da je ispunjena jedna od osnovnih misija pisanja, da povezuje ljude kroz emociju i misao, bez obzira na to gde žive i kojim jezikom govore. Zato mi ovo priznanje znači ne samo radost, već i novu odgovornost. Da nastavim stvarati iskreno, predano i otvorenog srca prema svetu koji čita.

Fondacija Naji Naaman i Dom kulture Naji Naaman postoje 23 godine (2002 – 2025). U ovoj, 2025. godini, učestvovao je 4.321 pisac iz celog sveta,  iz 92 zemlje, na 41 jeziku i dijalektu. U okviru 23 ciklusa dodele “Nadžii Naman” književnih nagrada, izabrano je 85 novih laureata. Od tog broja 5 pisaca je dobilo nagradu za celokupan književni opus, među kojima sam i ja,  a 80 pisaca su dobili nagradu za kreativnost. Ove prestižne nagrade, ustanovljene su 2002. godine. Dodeljuju se autorima čija dela odlikuju emancipovanost u sadržaju i stilu, sa ciljem da se neguju i razvijaju univerzalne ljudske vrednosti.

„Svi imamo osećanja. Pa, ipak ni jedno od nas nije nužno pesnik. Kada to postajemo, samo pokušavamo da sebi pomognemo.“ – Naji M. Naaman

Naji Naaman je rođen u maju 1954. godine, isto kao i ja. To sam, naknadno, saznala posle dodele nagrade. Dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 2025. godinu, saopštila je Švedska akademija, je mađarski pisac Laslo Krasnahorkai, koji je takođe 1954. godište. Ima nešto lepo u toj generaciji, u dosluhu sa književnošću.

“Tajna života je da se usudiš.“ – Nepoznat autor

Zdravo, dragi Gospodine Nadži, dobro došao na ovaj deo sveta!

Vojvodina kao književni prostor

Koliko je Vojvodina, njena multikulturalnost i duh prostora, uticala na Vaše stvaralaštvo? Postoje li motivi, pejzaži ili ljudi Vojvodine koji se prožimaju kroz Vaše knjige? Kada se pomene reč Vojvodina, Vaša prva asocijacija je...?

Vojvodina je za mene mnogo više od geografskog prostora. Ona je duhovni pejzaž u kojem sam rasla, sazrevala i učila da posmatram svet kroz slojeve različitih kultura, jezika i tradicija. Njena multikulturalnost me je oblikovala u najfinijem smislu te reči. Naučila me je da sluša, druge, da razumem različitosti I da u svakoj sudbini vidim posebnu nijansu ljudskog postojanja. U mom stvaralaštvu često se pojavljuju motivi koji su duboko vezani za taj ravničarski prostor – beskrajni horizonti, tihi kanali i reke, ravna polja, sa procvalim bulkama, koja menjaju boju u skladu sa godišnjim dobima, prelet ptica, kao i mir koji nosi široko nebo nad Vojvodinom… Ljudi koje sam sretala, njihova blagost, neposrednost i otvorenost, takođe su postali neodvojivi deo mojih likova i njihovih unutrašnjih svetova. Kada se pomene reč Vojvodina, moja prva asocijacija je širina – širina prostora, širina duha i širina srca. To je mesto gde se tišina ravnice pretvara u nadahnuće, gde se različite kulture prepliću  bez sukoba, i gde sam naučila da svaka priča, ma kako mala izgledala, nosi svoju istinu i vrednost… Moja asocijacija kada se spomene Vojvodina je i Novi Sad, Petrovaradin, Majur, Dunav, Fruška gora…

Savremena književnost i mladi autori

Kako vidite savremenu poeziju u Vojvodini danas? Da li imate savet za mlade pesnike koji tek ulaze u svet književnosti?

Savremenu poeziju u Vojvodini danas vidim kao živ i raznolik prostor u kojem se prepliću tradicija, savremeni senzibilitet i lična potraga svakog pesnika za autentičnim izrazom. Vojvodina, sa svojom multietničnošću i kulturnom otvorenošću, podstiče različite poetike, od intimističkih, preko angažovanih, do onih koje istražuju jezik, identitet i duboku unutrašnju dinamiku čoveka. Primećujem da mladi autori donose novu energiju: hrabriji su u formi, slobodniji u temi i spremni da spoje ono nasleđeno sa onim što tek nastaje.

Na veb-sajtu književnog časopisa Enheduana sam pročitala: “Pero je mač skovan od znanja”.

Znanje potpomognuto sa skladom misli, duha i Božjeg dara, tvori pesmu ili neku drugu vrstu književnog dela.

“Mladi pesnici” su i oni koji su pesme počeli da pišu i da objavljuju knjige poezije, u svojoj petoj, šestoj ili sedmoj deceniji života… Ne moraju da budu samo biološki mladi.  Lično poznajem mnoge pesnike iz te dve grupacije. Član sam Društva književnika Vojvodine od 1997. godine i Udruženja književnika Srbije od 2019. godine. Mi, pisci se družimo, razgovaramo o knjigama, organizujemo promocije knjiga i poklanjamo ih jedni drugima. Mnoge knjige savremenih pesnika sam pročitala, ali vremenski ne postižem da napišem svoj utisak, mada bih to rado učinila, jer mi se sadržaj knjiga dopao. Objavljene su mi knjige recenzija i prikaza u renomiranoj Izdavačkoj kući “Prometej”, iz Novog Sada, – “Knjiga o knjigama”, 2021, koja sadrži str. 430 i “Knjiga o knjigama 2”, izašla iz štamparije 2024. Ove dve knjige su promovisane u Čitaonici Gradske biblioteke u Novom Sadu, Dunavska 1, dana 5. novembra 2025, pred mnogobrojnom publikom. U prestižnoj izdavačkoj kući “Prometej”, koje je osnivač i vlasnik Zoran Kolundžija, koja ima tradiciju i radni vek od 35 godina,  imam oko deset objavljenih knjiga. Ove 2025. godine  na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, treći put su dobili nagradu za najboljeg izdavača u Srbiji. Mnogobrojne nagrade već imaju, što je samo potvrda njihovog kvalitetnog rada. U Hilandaru bi rekli: “Aksios!” Da! Dostojni su svog jubileja. Ponosna sam i raduje me što je “Prometej” i izdavač mojih knjiga. U ove dve knjige se nalaze moji tekstovi i o pročitanim knjigama poezije, u kojima imenujem književne vrednosti autora koji svojim delima obogaćuju našu kulturnu scenu.

Mladim piscima bih poručila, pre svega, da veruju svom unutrašnjem glasu. Da čitaju mnogo – i klasike i savremene autore, jer se u dijalogu sa velikima širi sopstveni izraz. Važno je i da budu strpljivi. Poezija se ne piše na brzinu. Ona sazreva u tišini, kroz iskustvo ili kroz promišljanje sveta oko sebe. Neka ne tragaju za priznanjem, već za istinom svog stiha. Kada reči poteknu iz dubine, one uvek pronađu svog čitaoca... Radost čitanja se deli, isto kao i radost pisanja.

Lično, intimno, stvaralačko

Kada i gde najradije pišete? Imate li svoj „ritual pisanja“? Šta biste izdvojili kao svoju najveću književnu snagu – i svoju najveću borbu?

Poslednjih devet godina najradije i isključivo pišem za trpezarijskim stolom, od orahovine, koji je nasledstvo od mojih roditelja i koji sam pretvorila u radno – pisaći sto. Dovoljno velik da na njega mogu da stanu i laptop, i stona lampa, razvodna kutija, i knjige, stručni priručnici, rokovnici, sveske, blokovi, papiri, pribor za pisanje... Čak i jedna specifična biljka, zelene boje, u saksiji,  koja podseća na malu palmu,  kojoj ne znam ime. Imam je oko sedam – osam godina i za koju kažu da štiti od zračenja sa laptopa. Dobila sam je na dar... Uvek sa sobom nosim, kada sam van stana, parče papira i hemijsku olovku. Zapisujem kada osetim potrebu da to učinim, bez obzira gde se nalazim i koje je doba dana ili noći. Ovih meseci najviše pišem u ranim jutarnjim satima, dok je napolju još noć i dok polako sviće, uz toplu, domaću kafu...

Po toponimskom odredištu, imala sam do sada, tri faze u svome pisanju. Nazvala bih to – Majurska faza, u detinjstvu i mladosti, u Petrovaradinu. Zatim – Limanska faza. Živela sam četvrt veka u Novom Sadu, u drugoj zoni grada, u odnosu na Centar, koji je prva zona – Liman 1, pored reke Dunav, u poznatoj Fruškogorskoj ulici, pored čuvenog, evropskog kupališta „Štrand“. Zatim, nastaje moja Novonaseljska faza u pisanju, preseljenjem u dom mojih divnih roditelja, koji su preminuli na moju veliku žalost. Preselila sam se u deo grada u Novom  Sadu – Novo naselje... U tom stanu sam napravila sebi stvaralački i radni studio. Moj stil pisanja se tokom godina menjao, kao i teme o kojima sam pisala. Sve je to bilo povezano sa mojim godinama, kako sam starila, kao što je sve zavisilo i od toga gde sam stanovala i crpela ideje, i koliko sam bila nadahnuta... Znam da nisam uzalud starila.

Kada razmišljam o svojoj najvećoj književnoj snazi, rekla bih da je to sposobnost da istinu duše pretočim u jasnu, emotivnu rečenicu. Oduvek mi je bilo važno da svaka reč nosi svoju težinu, da bude iskrena i proživljena, i da čitaocu otvara prostor za lično prepoznavanje. Verujem da je moja snaga upravo u toj autentičnosti, u tome što pišem iz unutrašnje potrebe, a ne iz spoljnog očekivanja. A moja najveća borba, to je neprestano traganje za ravnotežom između unutrašnjeg sveta i spoljne tišine potrebne za stvaranje. Borba da sačuvam vreme za pisanje usred svakodnevnih obaveza, da ne dozvolim da brzina savremenog života potisne nežnost misli i dubinu osećanja. Ponekad je borba i sa samom sobom. Sa sumnjama koje se javljaju pred svakim novim rukopisom. Ali upravo ta borba čini da svaka napisana stranica bude još dragocenija. Književnost je oduvek bila moje pribežište I utočište. To je tako od dana kada sam naučila da pišem i čitam.

Želim da istaknem još i to da mi i najveću književnu snagu i podršku, u svakom pogledu, daje moja divna porodica, kojima sam na tome beskrajno i bezrezervno zahvalna. Ponosna sam na njih, a i oni su ponosni na mene.

Pogled unapred

Na čemu trenutno radite i šta čitaoci mogu očekivati u narednom periodu? Kako biste želeli da Vas pamti književna istorija Vojvodine, ali i celokupna srpska kultura?

Imam otvorena tri foldera, koji imaju radne naslove: „Plave pesme“, „Plave recenzije“, „Plave priče“.  Pored toga što sam pripremala promociju moje dve knjige recenzija i prikaza i naravno prisustvovala promociji, ovih dana sam napisala i recenziju za knjigu poezije mojoj koleginici - književnici, iz Novog Sada i recenziju za knjigu osvrta, prikaza i eseja, mome kolegi- piscu iz Republike Srpske. Ne znam da li će prvo biti objavljena knjiga poezije ili knjiga recenzija, prikaza, eseja, ogleda i intervjua?

Neko je napisao:

„Život je jedna velika knjiga, u kojoj život ispisuje stranice, a Bog okreće listove.“

Volela bih da me književna istorija Vojvodine, kao i celokupna srpska kultura, pamti kao nekoga ko je stvarao iz iskrene potrebe da rečima dotakne čovekovu unutrašnju istinu. Kao autorku koja je, bez obzira na forme i teme, ostajala verna sopstvenom glasu i duhovnom miru koji mi pisanje donosi. Želela bih da ostane zapamćena moja posvećenost lepoti jezika, otvorenosti prema drugima i dubokom poštovanju različitosti koje Vojvodina nosi. Ako bi u mojim knjigama prepoznali ravničarsku tišinu, širinu duha i toplinu ljudskosti, smatrala bih da sam ispunila svoj stvaralački put. A najviše bih volela da se pamti ono nevidljivo. Iskra koja se prenosi sa pisca na čitaoca, ona fina titrava svetlost koja člni da se čovek bar na trenutak oseća bliže sebi... Spoznaja Sebe u Sebi... Ako moji stihovi i proza doprinesu takvom osećaju, to bi za mene bio najlepši trag.

Intervju: Ana Stjelja

Foto: Iz lične arhive / Bojana Grbović i Dobrivoje Antonić

Video: You Tube / TV Subotica / Meliha Miljević